ШЕКУЛАРЦИ НАЈСТАРИЈЕ СРПСКО ПЛЕМЕ У ЛИМСКОЈ ДОЛИНИ Прилог припремио  Горан Киковић

ШЕКУЛАРЦИ НАЈСТАРИЈЕ ПЛЕМЕ У ЛИМСКОЈ ДОЛИНИ

Прилог на основу историјских записа и књига о Шекулару приредио главни и одговорни уредник Глас Холмије Горан Киковић

Сви писци историје о Шекулару пишу да је Шекулар старо насеље које се помиње у Дечанској хрисовуљи и у Повељи манастира Бањске са Косова.

Како написа Голуб Бракочевић,Шекулар чини девет села и девет цркава које су ратови разорили. Њиме су управљали кнезови, деспоти, војводе. Шекулар је од турског цара био ослобођен плаћања пореза. Но, тај ферман нијесу много поштовали везири и бегови па су често нападали Шекулар. Да је овај крај био богат и да се живјело у миру говори и народна пјесма:“Маргита дјевојка и Рајко Војвода”: ''На ономе ломном Шекулару/ондје бјеше Петар Шекуларац/а на оној на води Бојани/ондје бјеше Вукашине краљу''.

Спомиње се у дјелима аутора и писаца о Шекулару и војводина Шекуларска којом је управљао војвода Петар Шекуларац, о томе се пише овако: ''У кући мога покојног оца попа Сава, бијаше ту пок. поп Василије и пок. Иван, син Негоја Маслара. То је било 17. децембра 1888. године. Упитам њих куда су границе војводе Петра и докле се распростирало његово војводство? Рекоше: “Са западне стране граничило се је са Морачанима и Кучима, а са сјевера на Корита, Панчаре и Буђево, са истока по врх Пећи и Дечана, а са југа Проклетијама'' (из књиге “Хроника Шекулара” проте Андрије Поповића).

У књизи ''Васојевићи у црногорској граници'', поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 596). су записали да се на ''североисточној страни од Велике, на 2 сахата даљине, преко планине Приједола, налази се Шекулар. Он лежи на доста стрмим странама планина: Приједола, Мокре и Кукаљског Брда, а с обе стране Шекуларске Ријеке, која се у доњем току, на име кроз Ријеку Марсенића, зове Ријеком Марсенића. Село је дугачко (и.-з.) један и по сахат, а широко (с.- ј.) 1 сахат.

Земљиште је у Шекулару подводно, а плави се од Шекуларске Ријеке и поточића, који кроза њ теку. Али горњи део села је при планини, те нема потребе да се плави. Овде у горњем делу око кућа су место воћа четинари, докле у доњем делу, у Мезгаљама, има довољно воћа и доста је жупно.

Планина им је Мокра, далеко 3 сахата. Од планине им је одузет већи део и придат Турској.

И Шекулар се рачуна као једна целина, једно велико село, у коме оу мања села: Мезгаље, Улица, Ћетковиће, Рмуше, Огране и Радмуже, али су и овде, као и у поменутим целинама, куће тако измешане да би било залудно постављати границу међу овим селима.

У Шекулару има 255 кућа са 1619 становника. Становници су сви Шекуларци, осим 30 васојевичких кућа у Мезгаљама. Шекуларци су старо српско племе, које се, по причању, овде населило још пре Косова и од тада па до данас није никако плаћало Турцима данак. Они се деле на мања племена, као: Живковићи, Рмуши, Ћетковићи, Дашићи, Јашовићи, Радмужи, Вајмеши итд. Од Васојевића у Мезгаљама су: Делетићи, Кастратовићи и Радуновићи.

У селу има 5 гробаља: у Мезгаљама, Радмужу, Рмушу, Странама и код цркве.

Села: Трешњево, Чоеча Глава, Трепча, Ријека Марсенића, Сеоце, 14 кућа на дну Јеловице (Горњосељани-Усташи) и шекуларска општина припадају требачкој капетанији, која укупно има 595 кућа са 3438 становника. По попису од 1899. године у овој нахији има 2762 куће са 16591 становником, од којих је мушких 8780, а женских 7811. Писмених мушких 2027, а женских 97. Васојевичка Нахија је подељена на 8 капетанија: љеворечка, краљска, забрдска, требачка, величка, полимска, коњушка и андријевичка, којима управљају капетани, а целом нахијом управља окружни суд са седиштем на Андријевици. Народне војске има 6 баталиона, над којима су командири, а над свом је војском бригадир, са седиштем на Андријевици. Основних школа, које приватних које редовних, има 8, и то у: Лијевој Ријеци, Барама, Ријеци Марсенића, Шекулару, Велици, Полимљу, Коњусима и на Андријевици, са 11 учитељских снага. У црквеном погледу ова је нахија подељена на тринаест парохија. Имају три цркве: саборна на Књажевцу до Андријевице, љеворечка и коњушка. Колских путова у Васојевићима нема, а главни су коњанички и пешачки путови ови: од Берана уз Лим преко Андријевице и Полимља до Велике; од Андријевице уз Краље преко Трешњевика, низ реку Дрцку, па уз Тару, преко Рашкова Гувна низ Лијеву Ријеку и преко Вјетерника к Подгорици. У Подгорицу иду још два летња пута: један преко Штавне, а други преко Царина. За Колашин су летњи путови преко Лисе и уз Градишницу, а зимњи је онај преко Трешњевика. Осим ових главних путова свако село има своје путове к планини, комуну, другоме селу, вознике, путове, који воде главноме путу и путиће кроза село.''

Такође Шекулар се помиње и у другим пјесмама и списима. Историја је забиљежила Комнен Барјактара и Вука Љевака, те војводу Дашу од кога су Дашићи, који је и најдуже владао Шекуларом. На мјесту Улица имао је свој двор одакле је управљао, доносио одлуке заједно са народом, кретао у бојеве. Ту се и данас поред обновљеног манастира налази и Дашина камена столица, а чува се његов топуз и мач. Његови потомци и читав Шекулар подигли су му и спомен-обиљежје на Улици.

Шекулар је мјесто међу првим насељено у Лимској долини. Слободарско гнијездо у коме живе мрки и пуна срца људи. Шекулар је добио име по мушком имену Секула. На старословенском језику Шекулар значи свијет, народ. Помиње се у записима Синђела Арсенија IV Јовановића, приликом проласка кроз Пећ и Ругову на Хас, у вријеме друге сеобе 1737. године. Војвода Петар Шекуларац ишао је са војском, носећи таин, да се прикључи војном табору Сибињанин Јанка, који је 1449. године водио бобру против Турака, о чему постоје списи.

У Шекулару је рођен и пјесник Вукајло Кукаљ који је написао познату поему ''Писмо мојим ђацима''. Овај крај је дао јунаке без узмаха који су бранили слободу. Његова прса красе Обилића и Карађорђеве медаље, Легије части и друга одличја из минулих ратова. Дао је Шекулар велики број стваралаца интелектуалаца, просвјетних радника, инжењера, добрих домаћина, академика свјетског гласа.

Данас је све другачије. Урађени су путеви кроз села и до планина. Обновљене школске зграде, али је све мање ученика. Но, посљедњих година многи се враћају своме крају, улажу у његов развој. Сложни су Шекуларци па им иде све од руке. Чувају своју прошлост, а иду укорак са временом. Имају много тога да ураде за заједничко добро, поготову на мјесту Улици која је и данас главно сједиште девет села Шекулара. Традиција се овдје љубоморно чува и памти.

То је историја овог краја, живот ових људи, њихово трајање. Од тих старина, прича, друмовања, о царском ферману, о војводама, кнезовима, ратницима, народним херојима, борцима, могли бисмо закључити да је на овим стрминама, убогим долинама и шумским тамнинама одувијек живио слободан човјек. И да ово мјесто има душу - она није у шумама, водама, планинама, нити у њиховим споменицима и каменим зидинама. У човјеку је! Овом тихом, сталоженом, спокојном човјеку недостајеУлица, шеталиште... Шекулар има Улицу, али је без улице. То је једно село које је било главно сједиште Шекулара као и сада. Имало је, кажу, своје куле, бедеме, улице, али уске, калдрмисане, имало је шеталиште. У ствари, то је био град, који су ратови разорили, а највише Турци. Овдје се виде камени остаци тих грађевина. Ту је био и манастир коме су припадале цркве села Шекулара. У њему је била резбарска школа, молитвеник, зубља слободарска, светионик. Данас су мјештани обновили своју ''престоницу'', подигли манастир, спомен-обиљежје војводи Даши. Ту су и друга знамења овог краја говоре о прошлости и садашњости. На Улици је било зборно мјесто. Ту се зборило и договарало, вијећали некад главари, доносили важне одлуке. На овом мјесту играло се коло. Са овог мјеста слати су гласници књазу Данилу на Цетиње, и према Шумадији. Носили су поруке слободари ових крајева, тражећи помоћ у оружју. На овом мјесту је и спомен-обиљежје палим борцима и жртвама у Првом и Другом свјетском рату. Овдје је записана историја овог краја, пјесма и слобода. (Тако записа Раде Бракочевић у књизи о Шекулару и Шекуларцима).

"Са овог мјеста председавао је Шекуларским племенским збором Војвода Даша од краја 17 до средине 18.в и са народним првацима Вуком Љеваком и Комјеном барјактаром доносили су судбинске одлуке о одбрани слободе ломног Шекулара"

И писац и пјесник Ратко Делетић, записао је ово о Шекулару:

''Место између два брда имало своје војводе, улицу, шеталитше.столица војводе Даше. Цариградским ферманом ослобођени плаћања данка турској царевини. Дођеш ли од Берана или Андријевице, свеједно “на ономе ломном Шекулару” како народна пјесма каже, удаљеном од Берана 20 километара, виђећеш да је овђе било много старина, грађевина. Шекулар је старо насеље које се помиње у Дечанској хрисовуљи 1220. године и у Повељи Бањске. Шекулар чини девет села и девет цркава које су ратови разорили. Њиме су управљали кнезови, деспоти, војводе. Шекулар је од турског цара био ослобођен плаћања пореза. Но, тај ферман нијесу много поштовали везири и бегови па су често нападали Шекулар. Да је овај крај био богат, и да се живјело у миру говори и народна пјесма “Маргита ђевојка и Рајко Војвода”: “На ономе ломном Шекулару Онђе бјеше Петар Шекуларац А на оној на води Бојани Онђе бјеше Вукашине краљу”. Шекулар се помиње и у другим пјесмама и списима. Историја је забиљежила Комнен Барјактара и Вука Љевака, те војводу Дашу од кога су Дашићи, који је и најдуже владао Шекуларом. На мјесту Улица имао је свој двор одакле је управљао, доносио одлуке заједно са народом, кретао у бојеве. Ту се и данас поред обновљеног манастира налази и Дашина камена столица, а чува се његов топуз и мач. Његови потомци и читав Шекулар подигли су му и спомен-обиљежје на Улици. Шекулар је мјесто међу првим насељено у Лимској долини. Слободарско гнијездо у коме живе мрки и пуна срца људи. Шекулар је добио име по мушком имену Секула. На старословенском језику Шекулар значи свијет, народ. Помиње се у записима Синђела Арсенија ИВ Јовановића, приликом проласка кроз Пећ и Ругову на Хас, у вријеме друге сеобе 1737. године. Војвода Петар Шекуларац ишао са војском, носећи таин, да се прикључи војном табору Сибињанин Јанка, који је 1449. године водио бобру против Турака, о чему постоје списи. У Шекулару је рођен и пјесник Вукајло Кукал који је написао познату поему “Писмо мојим ђацима”. Овај крај је дао јунаке без узмаха који су бранили слободу. Његова прса красе Обилића, Карађорђева медаље, легије части и друга одличја из минулих ратова. Дао је Шекулар велики број стваралаца интелектуалаца, просвјетних радника, инжењера, добрих домаћина, академика свјетског гласа. Данас је све другачије. Урађени су путеви кроз села и до планина. Обновљене школске зграде, али је све мање ученика. Но, посљедњих година многи се враћају своме крају, улажу у његов развој. Сложни су Шекуларци па им иде све од руке. Чувају своју прошлост, а иду укорак са временом. Имају много тога да ураде за заједничко добро, поготову на мјесту Улици која је и данас главно сједиште девет села Шекулара. Традиција се овђе љубоморно чува и памти. То је историја овог краја, живот ових људи, њихово трајање. Од тих старина, прича, друмовања, о царском ферману, о војводама, кнезовима, ратницима, народним херојима, борцима, могли бисмо закључити да је на овим стрминама, убогим долинама и шумским тамнинама одувијек живио слободан човјек. И да ово мјесто има душу - она није у шумама, водама, планинама, нити у њиховим споменицима и каменим зидинама. У човјеку је! Овом тихом, сталоженом, спокојном

Улица, шеталиште... Шекулар има Улицу, али је без улице.

То је једно село које је било главно сједиште Шекулара као и сада. Имало је, кажу, своје куле, бедеме, улице, али уске, калдрмисане, имало је шеталиште. Уствари, то је био град, који су ратови разорили, а највише Турци. Овђе се виде камени остаци тих грађевина. Ту је био и манастир коме су припадале цркве села Шекулара. У њему је била резбарска школа, молитвеник, зубља слободарска, светионик. Данас су мјештани обновили своју “престоницу” подигли манастир, спомен-обиљежје војводи Даши. Ту су и друга знамења овог краја говоре о прошлости и садашњости. На Улици је било зборно мјесто. Ту се зборило и договарало, вијећали некад главари, доносили важне одлуке. На овом мјесту играло се коло. Са овог мјеста слати су гласници књазу Данилу на Цетиње, и према Шумадији. Носили су поруке слободари ових крајева, тражећи помоћ у оружју. На овом мјесту је и спомен-обиљежје палим борцима и жртвама у Првом и Другом свјетском рату. Овђе је записана историја овог краја, пјесма и слобода.-пише Делетић.

ЈУНАШТВО ВУКА ЉЕВАКА ИЗ ШЕКУЛАРСКА САМОСТАЛНОСТ

Иако под турском окупацијом, поједине васојевиће области понашале су се скоро као да су независне и самосталне: Шекулар и Лијева Ријека. Шекулар због јуначких подвига Вука Љевака, који је добио надимак Љевак, пошто је сабљу држао у лијевој руци, којом је посјекао Арапина, мегданџију, који је био изазвао на мегдан пећког пашу, у чијој се тамници тада налазио Вук Маринковић. Није се паша одазвао мегдану, него је послао замјену, Вука Љевака, по наговору пећких Турака, који су добро знали какав је јунак Вук. Тада је паша обдарио „изином” Вука и његов Шекулар да не плаћају „цареву мирију никад’’. Уз овај изин(одобрење) тражио је Вук да паша ослободи „шекуларско робље”, неких 150 душа. И то му је паша удовољио. (Батрић Марјановић: „Васјевићки главари”).

На википедији када укуцате Шекулар можете наћи ово: Шекулар је планинска област на североистоку Црне Горе и постојбина истоименог црногорског племена Шекулар. Налази се у близини Андријевице и Берана и простире се између планина: Мокре, Глођије, Брајенице, Сјекирице, Костреша, Баља, Борја, Јанкове главе и Планиница. У област Шекулара спадају насеља: Јашовићи, Спалевићи, Рмуши, Кукаљи, Лекићи, Орах, Ливадица, Маслари, Улица, Ћетковићи и Мезгале. Насеља су се некад налазила испод густих јелових шума, али је услед ниховог крчења, од 1930-тих,[1] у централним деловима Шекулара, граница међу њима сада једва приметна.

Постоји неколико интересантних тумачења топонима Шекулар. По једном, Шекулар се везује са латинским "сеацулум", односно са албанским "шекул", што значи световњак, народ, људи... Према другом тумачењу, Шекулар се везује за старословенску реч "шек" што значи обод илити место у шуми. Могућном се чини и претпоставка да је становништво Шекулара, као мешавина старобалканског и новодосељеног словенског, услед забачености и пасивности овог предела, много касније примило хришћанство у односу на околна насеља, што је био разлог да је означавано као некрштено, тј. секуларно, па отуд и назив Шекулар.

Први писани помен Шекулара и Шекулараца датира из 1314. године и налази се у Светостефанској хрисовуљи. Иначе, историја Шекулара и Шекулараца, испреплетана је са историјом племена Васојевића. Историјска је чињеница да су житељи Шекулара, за време турске владавине, имали статус сточара, филурџија и слободних сељака, што значи да су били власници својих поседа. Наиме, предање говори да су Шекуларци добили од неког султана ферман по којем су били ослобођени и од десетине цару и од четвртине агама.

Војвода Петар Шекуларац

По предању, родоначелник племена Шекуларци био је војвода Петар Шекуларац, по коме је цела област добила назив "војводина" и простирала се од Вјетерника до Паклене више Пећи. Предање даље каже да је у време Косовског боја, Петар Шекуларац повео војску у помоћ Кнезу Лазару, али је стигао тек сутрадан по окончању битке. Како би се извукао из неугодне ситуације, он је 1000 овнова и 100 волова, које је наменио српској војсци, даривао Бајазиту у знак пажње, а овај му је заузврат поклонио ферман који је написао на зечјој кожи. Вероватније се то десило 1448. године и уместо Лазара био је у питању Сибињанин Јанко, а уместо Бајазита, Мурат II.

Као потомке војводе Петра Шекуларца народно предање помиње Вука Љевака, Дашу и Комњена Барјактара иако их од војводе Петра временски деле готово три века.

Вук Љевак

Вук Маринков звани Љевак био је знаменити црногорски јунак и поглавар Шекулара у време владавине Шћепана Малог (1767-1774). Тада је Кариман - паша из Пећи затражио од Вука да пропусти турску војску преко Шекулара, како би ударио на Шћепана Малог, али је Вук Љевак одбио захтев ставивши се на страну Црне Горе. Бес Кариман - паше био је огроман те је Шекулар убрзо покорен а Вук Љевак, заједно са 40 другова, завршио у цариградском казамату. Тамо је на мегдану посекао неког Арапина па га је султан због тог подвига ослободио ропства.

Вук Љевак је имао три сина: Бракоча (од кога потичу Бракочевићи), Стефана (који је имао синове Живка и Јаша од којих потичу Живковићи и Јашовићи, а од Живковића потичу Поповићи) и Јосифа (који је умро млад те му се жена - млада Албанка из племена Климената, вратила са дететом у Албанију и од њих потиче албанско братство - Лелчани/Лелчај.

Поједина братства

Данашња шекуларска братства: Дашићи (староседеоци), Армуши (Рмуши), Спалевићи, Томовићи, Булићи, Живковићи, Поповићи, Бракочевићи, Ивановићи, Јашовићи, Маслари, Негојевићи, Милетићи, Кењићи, Кукаљи, Лабудовићи, Лекићи, Божовићи, Матовићи, Шарићи, Болевићи, Балевићи, Радевићи, Портићи, Кастратовићи, Делетићи, Николићи, Рачићи, Љубићи, Алексићи, Давидовићи, Пантовићи, Бабићи, Ђоровићи.

Нека братства пореклом из Шекулара: Вуковићи, Гојковићи, Лалићи, Лазовићи, Лелчани/Лелчај, Маринковићи, Маџгаљи, Мацуре, Милићевићи, Миљковићи, Николићи, Новковићи, Протићи, Радовановићи, Савовићи, Симићи, Спасојевићи, Трајковићи, Церовићи, Грујићи, Пејковићи, Ђошовићи, Микарићи, Бошковићи,

Литература

Раде Бракочевић, Ломни Шекулар (приче, пјесме, анегдоте, документи), Родослов братства Бракочевића и његових огранака, Београд, 2013.

Андрија Јовићевић, Плавско-гусињска област. Полимље, Велика, Шекулар, Српска краљевска академија, Насеља српских земаља, књига X, штампарија Краљевине СХС, Београд 1921.

"Политика", 5. феб. 1941

Село Шекулар нестаје и исељава се

Најновији статистички подаци указују да поједина села у беранској општини биљеже изражено исељавање становништва. Све више је домаћинстава у којима живе старији. Млади одлазе на школовање у градове и у села се више на враћају. Мјесна заједница Шекулар из године у годину суочава се са све израженијом миграцијом локалног становништва. Ова МЗ седамдесетих година бројала је преко 1500 становника, данас их има једва неколико стотина и то у свим засеоицма: Улица, Мезгаље, Ћетковићи, Орах, Радмушевићи, Лазе, Томовићи, Спалевићи, Булићи и Рмуши.

Мјештанин овог села, пензионисани професор Благоје Шарић, са носталгијом се сјећа времена када је село врвило од живота и младости.

„Имали смо школу, пошту, амбуланту, кафане, продавнице, пекару, циглану, станицу полиције, а сами смо производили струју. Били чувени по сточарима којима смо се поносили. Села су била пуна народа, а школе пуне ђеце. Сада тога нема, народ је отишао за неким бољим животом. Остали су ријетки, који се труде да сачувају село, вриједно раде, не дају да село потпуно изумре. Радујемо се љету, када у село дођу они који живе у градовима. Село тада оживи, чује се смијех, ђечија граја. У села се није улагало, није се водило рачуна о сељаку, сасвим је сигурно да су погрешна стратегија за развој сјевера и небрига друштва у цјелини за наша села довели до оваквог стања“, каже Шарић.

Кроз Основну школу „Вукајло Кукаљ“ у Шекулару прије пет деценија прошло је око 400 ученика, међу њима много је успјешних људи, професора, доктора, инжењера… Ове године у цијелој школи има једва тридесетак ђака. Мјештани су сагласни да је небрига друштва у цјелини узрочник што се народ из Шекулара одселио у неке друге развијеније средине.

Мјештани Шекулара кажу да им је тешко да ово вријеме упоређују са прошлим временима.

„Дјеце је мало, нема момачке и ђевојачке пјесме, на коју смо навикли. Нема веселих кола. Почели смо да се окупљамо само кад неко умре“, каже Александар Лабудовић.

И међу онима који су остали све више је оних који сматрају да је тешко живјети у оваквим условима. Надају се да ће њихова дјеца живјети негдје гдје је живот лакши, није им лако да о томе говоре, кажу да је тешко кад испред неке куће престане да „гори“ сијалица. А све више је таквих кућа.

Мјештани Шекулара сјећају се када су до града и назад саобраћали аутобуси по неколико пута дневно и сви су били пуни путника. Данас путнике превози само један комби, с тим што је и он увијек полупразан. Некад су радници ишли да раде у фабрикама, данас нема ни фабрика, ни мјеста гђе се може радити.

„ Села су почела да пропадају упоредо са затварањем фабрика. Тако смо изгубили и радника и сељака. Зато је Шекулар данас ти гђе јесте, на рубу изумирања“, каже Боривоје Делетић.

Ни зграда задружног дома није одољела зубу времена. Мјесто које је некад запошљавало педесетак радника, у коме се налазила пољопривредна задруга, срушила се под тежином снијега који није имао ко да очисти.

Мјештани овог беранског села ипак се надају да ће надлежни помоћи да село опет оживи, обезбјеђујући боље услове за живот. Нада последња умире рекоше нам Шекуларци!

 

Основна школа ''Вукајло Кукаљ''-Шекулар 

Благоје Шарић

Боривоје Делетић

Александар Лабудовић